(Nastavak 2.) Iz prastaroga i odličnoga Arabskoga plemena Koreiševacah potekavši Hašem, kroz dobročinstvo poveća slavu svoga kolena i ustanovi novu Hašemovacah obitelj. Sin mu, Abdel Motaleb s junačkih dela, braneć svoju domovinu, proglasi i proslavi se na daleko, živi 120 godinah i ima 12 sinovah i 6 ćerih. Između onih Abdalu zavetova se bogom žertvovati, no poslie odkupi ga od te gorke smerti za 100 kamelah, te mu postade ljubimac među svom decom. Ovaj se oženi s Aminom, devojkom iz odlične obitelji Zarevacah, te s njome imade oko godine kerstjanske 571 jednoga sina, kome ded dade neobično u obitelji ime Muhamed, što znamenuje uzvišena, veličanstvena. U 2. mesecu izgubi Muhamed otca a u 6. godini majku si, te ga zapade baština od 6 kamelah i 1 cerne robinje. Ded na smertnoj uri preporuči ga sinu si Abutalebu, poglavici Koreiševacah i predstojniku narodnoga hrama u Meki. Ovaj ga dade za tergovinom, te ga već u 12, godini uze sa sobom u Siriu. Tom prilikom nameri se na kersijanskoga kaludjera Sergia, koi začudjen nad oštroumjem mladića, prorokova mu sjajnu budućnost, i preporuči mu neka se čuva židovske lukavštine. U muževnoj dobi odlikova se Muhamed kroz junačka dela proti Kenancem i Avazencem, koji se osudjivaše oskvernjivati njegovu svetu zemlju, — okolicu Meke, — a kroz svoj razbor i umiljatost steče si ljubav rodjakah, te ceću otvorenosti bude prozvan iskrenim (al amin). Znamenitu raspru oko gradjenja novoga hrama u Meki on potuli, te time još većji ugled steče, u 22. godini uze ga bogata udovica Kadidja za delovoditelja, pa kon 3 god. za muža si. Pri znamenitu imetku, muž ponosan na svoje pleme, oštrouman, pristao, vruće domišljenosti, odabra si višju sverhu za život nego li je tergovina. Od mladosti u verozakenske stvari udubljen, svakoga meseca Ramadana povuče se u špilju kraj Meke, gde razmišljava i razsudjiva veru svoga naroda, te si preduze na njezino mesto drugu postaviti Do... mu biaše zgodna. Kroz 15 god. pripravljao se Muhamed za to veliko delo, te u 40. god. poče nasecati da je po bogu nadahnjen. Noćju medju 23. i 24. Ramadana, — pripoveda on, — prikaza mu se u onoj špilji Angjeo Gabriel, te mu javi božje odredjenje, t. j. da on mora izkoreniti veru na krive bogove, a povratiti čisti verozakon Abrahama i prorokah. Ujedno pokaza mu Koran, koi kroz 23 sledeće godine bude na komade izdan. Gabriel ga i štiti naučio. Muhamed to pripoveda spervice samo ženi si, a ova kaže svome stricu Verki, mužu učenu i uglednu, poznavalcu kerstjanskih i židovskih knjigah, pače kako nekoji hoće, kerstjanskome svetjeniku. Ovaj tu stvar ne najde za nemoguću, te bi pervi koi prizna Muhameda za arabskoga proroka. Tri godine učiaše Muhamed samo potajno, i medjutim dobi za verovatelje u svoje poslanstvo božje: netjaka si Alia, mladića od 12 godina, sužnja si Zeida kome slobodu darova, pa i odličnih muževah, medju kojimi biaše i tast mu Abubekr, jedan između 12 poglavicah narodnoga hrama u Meki. U 43. godini sazva Muhamed svu obitelj Abdel Mutalebovu na obed. Tu se sastade 40 muževah, kojima Muhamed kon jila javi, da bog hoće da se on ljudem pokaže. Kad li im poče o svome poslanstvu govoriti, Abutaleb izsmeha ga, te se time obed sverši. Sutra dan Muhamed ponovi gostbu te nazočnima objavi sreću na zemlji i po smerti na nebu, ako odbegnu krive bogove te prigerle njegov nauk. Kad ga opet počeše ismehavati, on pogledav ih svojimi vatrenimi očima upita: »koi vas hoće da mi bude pomoćnikom (vizirom)?« Na to pitanje svi se sgledaše i udriše u smeh; no Ali izjavi da je pripravan za njega i umreti. Muhamed im mladića predstavi s rečmi: »Ovo je moj namestnik (halifa), njega imate šišati«. Time se primi Muhamed javno svoga posla. Rodjaci mu ugledaše onu štetu po se, koju im, kao načelnikom narodnoga hrama, on bude sa svojim novim verozakonom nameti, uz to razjariše se nad njime što im zapovedi da imaju Alia, mladića slušati, te tako pokoravati se detetu i....Muhameda! No itako pokušaše dobrim da ga iz brazde izvedu; a Muhamed im očito odgovori: — »makar da mi date sunce u jednu, a mesec u drugu ruku, ja od moje namere neodstupam«. Usled toga sva rodbina mu uroti se proti njemu, odluči smijati ga, i u tu sverhu posla besnoga Omara da mu se glave verže. Samo Abutaleb ostade nepristran, te ga otčinski opomenu neka se umiri ako mu je glava draga. OMAR, na putu za ubiti Muhameda, svrati se k sestri si, gde čuv nekoje ulomke iz kurana štiti, tako se preokrenu, da iz najžestjega neprijatelja postade najvrućim priateljem novoga proroka. Taj dogadjaj zadaće njegovim rodjakom neopisiv strah, te ovi digoše proti njemu svetjenike i gradjanne, ovima raztumačiv škodu, koju im on bude učiniti ukinuv hodočastje u Meki. Time počinje javno progonstvo proti Muhamedu. God. Kerstj. 616. Koreiševci prokleše njega i svojtu mu — Hašemovce, — prokletstvo spisaše i metnuše u hram, zarekav se, da niti će drugovati ni tergovati sa Hašemovci, i ovi bo medjutim stupiše Muhamedu u prilog. Na to se Muhamed sa Hašemovci povuče u dvor Abutalebov, u kome probaviv 3 godine, objavi, da se prokletstvo Koreiševacah bogu učinilo sablaznim, te s toga da je bog poslao cerva s nalogom, neka ono pismo, osim početka mu »u ime boga«, posve izjide. Koreiševci obsvedočiše se na neosporivo čudo, da se s pismom prokletstva, prern da izključivo u njihovoj vlasti biaše, doista dogodilo ono, što Muhamed navesti. Ceću toga izabraše više muževah, kojima naložiše da novotara na svaki način imaju i moraju smajitl. No Muhamed, postaviv pod svoj šator Alia, s Abubekrom ukloni se besnoći progoniteljah.