(Nastavak 3) Ovi našav Alia na mesto proroka, opaziše da su se prevarili, klonuše duhom, te Muhamed, ne poput begunca nego slavodobitno pohodi grad Jatreb. 500 muževah došlo na susret mu, a on izjahav na kamelu postavi turban za zastavu, koja se pred njime nosila, gologlav pod suncobranom uz klik i radost nazočnih u grad unidje. Jatrebčani obećaše mu svoju pomoć i dadoše mu kuću i hram na službu. Time grad dobi ime Medinah-al-Mabi, t. j. grad proroka, ali prosto Medinah. To je onaj glasoviti dogadjaj hedžira ili izselenje — ne bag — (iz Meke u Medinu) od koga Muhamedovci godine računaju. On se sluči god. kerstj. 622 na 23 rujna, no Omar, 17 god. poslie dogadjaja ustanovivši narodni kalendar, ne htede menjati godište od Muhameda već opredeljeno, nego postavi ga na minu meseca Moharema, t. j. 59 danah prie nego li se dogodio. Jedni Muhamedovci počinju hedžiru sa 15. a Turci sa 16. serpnja. Ovde se sveršuje život učitelja ili proroka Muhameda, sada bo se izdade i učini vladarem, te postade sasvim drugim mužem nego li dosada biaše. Dosele udara mu iz nauka i iz činah najčistia i najtoplia ljubav kreposti, ljubav svoga naroda i celoga čovečanatva; a odsele on je vladar. Onaj isti muž, koi vapiaše: »opraštajte vašima neprijateljem, na osvetjujte se dok od boga zapoved nedobijete (pogl. 2), kao vladar viče: »pravoverni! vojujte proti onima koji vas draže, bog vam je doista u pomoći (pogl. 22)«; »mač otvara vrata raja«, »pravoverni, vojujte proti bezvernim susedom te da ovi u vama opazili nesmiljene neprijatelje«, »gresi onoga koi pogine u boju, oprostjeni su« (pogl. 9) i t d. Nikada se ne ču iz ustah prostočovečijih uzvišeni nauk o božjoj providnosti, nikada sveserdno pouzdanje na boga ne biaše vrućie preporučivano, nego li se to pokaza kod učitelja Muhameda, a vladaru Muhamedu jedino je utočište, jedina pomoć — mač. Kao vladar najprie nastoja Muhamed, da si podloži Koreiševce: na 14. svibnja 624. nadvlada njegovih 313 slediteljah, Abusofiana sa 950 Koreiševacah, a na 23. ožujka 625. bude on s vojskom od 100 muževah, po Abusofianu imavšemu 3000 vojnikah potušen i ranjen. Ovo izgubitje biaše strašno; no Muhamed izdade 3. poglavje korana, kojim svoje sleditelje oserči i na novo razjari. S oduševljenimi vernim i udari na Židove Korajce, kojih 700 bude razoružano i živih zakopano. Koreiševci, za već jednom rešiti se toga čoveka obsedoše Medinu sa 10.000 muževah; ali to biaše u zaludu: prorok se junački branio, te se neprijatelji razperšiše. Sada Muhamed navesti Meki — Koreiševcem — rat; no protivnici prestrašiše ga sa, te sklopiše s njime nagodu takovu, da svakome prosto stoji biti Koreišcem ili Moslemenom (slediteljem Muhameda, pravovercem), i da ovi mogu polaziti, bez oružja, na tri dana sveti grad — Meku. Propustiv rata s inostranci neprekidne, na 12. sečnja 630. god. udari Muhamed na Meku, zauze ju, 360 likah, koji u hramu predstavljaše bogove, sruši, te stećke Abrahama i Izmaela svojom rukom rastrupa. Prie nego li u grad unidje, uhvati Abusofiana, koi primi njegovu veru i bude pomilovan. Za toga zauzima hrabri Kaled Beduine«, koji se hotice podložiti nehtedoše. Povrativši se u Medinu, prima Muhamed poslanstva od mnogih stranah, te samo pod timi pogodbami htede ugovore sklapljati, da ugovaratelji odbace starinski verozakon, te poruše like bogovah. Sa 20.000 muževah htede ratovati proti sjedinjenima Grkom i Arabom na medju Sirie; no vrućina nedopusti mu posve dostignuti ožudjenu sverhu. Ovo bi posledrnji rat, što ga je prorok glavom vodio. Na 22. veljače 632. pohodi Muhamed, sa 90.000 svojih vernih, poslednji put Meku, te tada zaverši Koran, uvede mesečno godište i žertvova 65 kamela, za svaku godinu svoga života po jednoga. Došavši u Medinu uhvati groznica, s koje i umri. Za celoga bolovanja moliaše se sveserdno bogu što u kući, što, nošen, u hramu, a kad onemognu molio se na mesto njega Abubekr. Svatko mogaše k njemu ulaziti, te obkoljen mnoštvom svojih vernih, vapijaše: »jesam li vas koga tukao? — Evo vam moja pleća, tucite me, povratite mi. Jesam li vam kome poštenje ocernio? Učinite to isto i meni. Jesam li kome u novcu, u imetku naškodio? Evo vam moja kesa, naplatite se.« Izmedju nazočnih javi se jedan dronjavac: »Dužan si mi već od davna tri drakme«. Prorok mu ih s postotci povrati, rekav: »bolje je na ovome nego li na drugome svetu osramotjen biti.« Na smertnoj uri preporuči svojima slediteljem moliti, porušiti po svoj Arabii bogovah like, i nerazlučivati se u pravih i prednosti od onih, koji poslie njegov verozakon primu, te vapijuć: »bože, primi me u miloserdje tvoje, udeli mi mesto medju onimi izabranimi, koje si milostju i ljubavju tvojom odlikovao!«izdahnu u 63. godini (mesečnoj, 61 sunčanoj), kon što poslova kao učitelj 23, a kao vladar 10 godinah. Na mestu na komo izdahnu, bude mu grob izkopan i telo u njega sahranjeno. Njegovi sleditelji s vremenom tu načiniše mošeu poput one u Meki, na 296 zlatom i dragim kamenjem urešenim kamenih stupih. U iztočno-južnom kutu ove sgrade grob je Muhamedov. Zastava, kojom se Muhamed u svetih ratih služio, i oprava mu, biaše čuvana u Medini, po tom u Bagdadu, u Damasku, i u Kairu, a s obitelji Osmanovom ili Otmanovoj prenešena je u Brusu, u Galipol, u Jedrenu i napokon u Carigrad, gde se i danas nahodi. Razvija se samo onda, kada car ali veliki vezir vojsku vodi. Zamotana je u četerdeseterostruku, a oprava mu u pedeseterostruku svilu. Muhamed ne samo da neučini nikakovo verozakonsko čudo, nego više putah u koranu govori da ih on nebu, de činiti, da su čudesa bezkoristna bila odprie, pa da bi i njegova takovimi ostala. Samo poziva se na uspeh svojih vojnikah, te govoraše da angjeli s njima vojuju. Od svojih slediteljah zahteva da ga za orudje božje, no itako za prosta čoveka; njemu moliti se zabrani im, pače zapovedi da imaju iduć u sveta mesta, za njega moliti: »bože smiluje se Muhamedu i obitelji Muhamedovoj!«