(Nastavak 4) On biaše muž srednjega stasa, jako cernomanjast, velikih krupnih očiuh, vatrena pogleda, guste brade, orlovskoga nosa, cernih lasih, uzvišena i mila obličja. Domaćim, posebnim značajem biaše naklon i priazan prema podložnikom, Ijubezan prema priateljem, u nesreći miran i uzterpljiv, u sreći krotak i umeren. I na verhuncu veličanstva ostade kod svoje pervašnje prostoće: u posve prostoj odjeći, sam si je muzao koze, vazda se hranio ječmenicom i datulji, a pijo vodu. Po dva meseca običavaše proći, da si nije vatru naložio: pirlitu (luksusu) razkoši ugibao se kroz cieli život. Ugovore sveto obderžava. Kadidji, premda od njega 15 god. biaše staria, što je kod Arabah u dobi medju mužkarcem i ženskom većja razlika nego li kod nas 30 godinah, — do smerti njezine ostade posve veran. Poslie je imao više ženah, no nijednu vrednu. Zakonito dete imao je samo ćer Fatimu koju udade za Alia. Muhamedovci, koji nose zelene turbane, — jer su iz njegove kervi, — potiču iz nezakonite dece mu. Muhamedovi sleditelji izmisliše herpu čudesah, koja da je njihov prorok učinio. Tako hoće, da je on bolestne izlečio, mertve oživio, da mu se kamenje i dervje klanjalo, da su mu izpod rukuh kladenci vode poticali, i t. d. Medju svimi — izhitrenimi čudesi najznamenitie je putovanje proroka na nebo. Ustmeno predanje o tome dogadjaju ovo pripoveda: Jednom — noćju — dovede mu angjeo Gabriel kobilu (al borak) hitriu od munje, i pametnu kao i čovek, samo što nije mogla govoriti. Ona čuv da ima nositi Muhameda, podleže se i odnese njega i Gabriela u Jerusolim. Ovde on najde Abrahama, Mozu i Isusa, koji ga lepo primiše i pozdraviše, tu najde i lestve, na kojoj on s Gabrielom prope se na pervo nebo. Ovo je iz sama čista srebra, s njega na zlatnih lancih vise zvezde velike kao berdo Noho kod Meke. Tu mu se pokloni Abraham kao svome najdostojniemu unuku; tu su angjeli u koih sve životinje, te za nju mole; tu je bel kokot, koga glava dosiže u drugo nebo, a mi jedan tako omašan, da do 500 godinah hoda. U drugom nebu, iz železa, stanue Noe, Isus i Ivan. Tretje nebo je iz sama dragog kamenja. Tu jc David, Salomon i Josip; tu je i »verni božji«, to jest Angjeo koi zapoveda 100.000 drugih Angjelah, a on je toliki, da mu je od jednoga do drugoga oko 70.000 danah hoda. To je Angjeo smerti. On neprestano piše i briše ono što je napisao. U četvertom, iz sama smaragda nebu, stanuje Henok i herpa angjelah, a medju ovimi jedan tako omašan, da do pet 500 godinah hoda udaljena neba dopire. Ovaj neprestano plače nad grehi Ijudih. U petom iz samo zlata nebu, stoji Aron i tu gori vatra gnjeva božjega za grešnike. U šestom nebu pokloni se Muhamedu Moze, pobrati se s njime, no preko serca, a to jer je više Muhamedovacah nego li Mozeovacah. U sedmome, iz same svetlosti nebu, ugleda Muhamed najvećje stvorenje božje, a to je jedan angjeo, imajući 70.000 glavah, u svakoj glavi 70.000 ustah, u svakih ustih 70.000 jezikah, a svaki jezik u 70.000 govorah opeva slavu božju. Onde ga ostavi Gabriel, jer dalje njemu nije dopustjeno ići, a primi ga Serafim, te ga odvede k prijestolju božjem. Bog zovnu neka se Muhamed k njemu primakne, pa kad ovaj došao na dva strelometa, vidi na desnoj strani prestolja napisano: — »Neima boga osim boga, a Muhamed je njegov prorok«. Bog dotaknu ga se, na to on sav proternu. Za tim bog mu očitova sva svoja otajstva, te prorok se povrati s Gabrielom u Jerusolim, odkuda na boraku odjaha kući. To putovanje obavilo se u času. Stanovnici iz svih nebesah klanjaše se najsnižnie Muhamedu. Prava dela i nauk Muhamedov popisana su u Koranu, t. j. u knjigi verozakona i deržavja. Ta knjiga je razdeljena na 114 poglavjah (surah), koja su slučajno, bez svakoga obzira na pervenstvo dogadjajah sterpana. Poglavjah 113 počimlje sa: U ime boga premilostivoga«. Ovom izrekom Muhamedovci običajno počimlju sva svoja pisma. Samo 9. poglavje ne počimlje se s onimi rečmi, ono se može smatrati za proglas vladara na svoj narod. Svaki pravovernik deržan je Koran ali sam prepisati, ali po drugih prepisati si dati. Kada ga štije, nesmi ga deržati nižje od pojasa. Muhamed se izdavao za »neuka proroka«, koga je Angjeo naučio štiti. To on govoraše za steći čime većji ugled i poverenje u narodu; a iz Korana i iz njegovih činah vidi se, da je podobro poznavao židovske i kerstjanske verozakonske knjige, osobito talmud židovski. Njegove vere sledeća su poglavja. Bog je jedan, on je stvorio i upravlja celi svet, sam, bez svakoga druga i pomoćnika. Nije dopustjeno štovati, a kamo li moliti like i moći ili svete ostanke. Bog stvori iz najčistie svetlosti Angjela, medju kojimi su najodličnii: Gabriel, Mihael, Asrael, Angjeo smerti. Serafim, Angjeo uzkersnutja. Svaki čovek ima po dva angjela, koji ga čuvaju i bileže mu sve čine. No Angjeli nisu posrednici medju bogom i medju stvorenji nego su samo sluge Ijudih, te jer jedan od njih (eblis) nehtede Adama služiti, bog ga protera iz raja, i učini ga vragom. Medju angjeli i vragovi, ima se versta iz vatre stvorenih bitjah, koja jidu, i t. d. Amo spadaju, veledusi (džin), ili geniji, vile (peri), orjaši (dii), udesnici (takvin). To su bitja što dobra što onaka, ustanovavša na zemlji pre Adama. Muhamed je poslan da i njih na pravi put dovede. Čovek, stvoren za raj, po opačini vraga bude proteran na zemlju, gde si pripravlja nadarje ali pedepsu za večnost. No bog mu više putah pruži pomoć, a to kroz 124 knjige objavljenja. Od ovih dano je 110 Adamu, 50 Setu, 30 Henoku, 30 Abrahamu, pentateuk Mozi, pesni Davidu, Evangjelje Isusu, a Muhamedu Koran, koi je zaveršaj i pečat svega objavljenja. Bog posla 124.000 prorokah na zemlju, no od ovih samo 313 imadiaše osobitu zadaću: odbiti čoveka od krivoi praznoverja; 6 ih ukinuv stari, ustanovi novi zakon, a ti su: Adam, Noe, Abraham, Moze, Isus i Muhamed. O Isusu govori Muhamed sa štovanjem, a derži ga za višje bitje od čoveka.