Kriticko i/li fantasticko: kriza žanra i poeticke mutacije Iskustvo postmoderne epohe je, ipak, evo vec za nama. Posle tog i takvog iskustva - u epohi globalnog recikliranja i redizajniranja stvarnosti koja se katkad naziva post-postmodernistickom ali sve cešce posthumanistickom – reprezentativni, prevashodno romaneskni žanr postmoderne proze koji je Linda Hacn nazvala istoriografskom metafikcijom doživljava svoju poeticku i ideološku mutaciju. Poeticka pretpostavka istoriografske metafikcije jeste preispitivanje hronološkog predstavljanja prošlosti u okviru logocentricne paradigme humanisticke tradicije zapadne kulture: postmoderna proza podrazumeva kriticki odnos prema uzrocno-posledicnoj tradiciji razumevanja i tumacenja istorijskih dešavanja u okviru te paradigme. Za istoriografsku metafikciju presudnom se ispostavlja mogucnost jednog drugacijeg išcitavanja prošlosti koja kljucnim proglašava pitanje o pravoj prirodi kauzalnog principa tumacenja istorijskog dogadaja tj. pitanje o pouzdanosti izvora/reference na koju se takvo tumacenje poziva: “Pitanje nije više ‘na koji empirijski stvaran objekat u prošlosti upucuje jezik istorije’?, vec ‘kojem diskurzivnom kontekstu bi mogao pripadati taj jezik? Na koje ranije tekstualizacije moramo biti upuceni?’ “ (Linda Hacn, Poetika postmodernizma, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 201.) Po pravilu taj je izvor tekstualno-narativne prirode: postmoderno citanje prošlosti pokazuje kako tradicionalne interpretacije pov(j)esti uvek referiraju tek na beskrajni niz neproverenih prica ispripovedanih u ime istorijske istine, na naraciju kao na proces beskrajnog proizvodenja referenci cija je pouzdanost imaginarna a kauzalnost sasvim uslovna. Postmodernim tekstom dominira tako “gubitak vere u našu mogucnost da (neproblematicno) znamo tu stvarnost (istorijsku, prim. autorke) i da smo, samim tim, kadri da je predstavimo u jeziku.” (Linda Hacn, nav. delo, str. 200.), gubitak u kome se istorija i fikcija izjednacavaju, katkad u utopijskoj a katkad u apokaliptickoj fantastickoj viziji/objavi postmodernog Teksta. Kriticko citanje prošlosti u postmodernom tekstu tako se, paradoksalno, najcešce potvrduje kao nalicje fantastickog pripovednog diskursa: ono što Linda Hacn naziva istoriografskom metafikcijom i što bi trebalo da predstavlja sveobuhvatnu “insajdersku” autokritiku mitova zapadne civilizacije postaje spektaklom poetickog reaktiviranja citavog niza arhaicnih mitskih modela pripovedanja od bajke do parabole. Opsesivno vracanje aistorijskim modelima saznavanja/pripovedanja sveta kao onim modelima saznavanja/pripovedanja sveta utemeljenim u snovidnoj jezickoj veštini a ne u istini, nacin je na koji postmoderni autor ukazuje na nepouzdanost sopstvenog teksta kao bilo kakve istorijske reference i/li svedocanstva. Moglo bi se zato reci da postmoderni koncept citanja i pisanja prošlosti – koji podrazumeva posrednicke diskurse pamcenja i svedocenja – objedinjuje progresivno sa konzervativnim tumacenjem pov(j)esti. S jedne strane, postmoderno citanje/pisanje prošlosti zahteva - kao svako palimpsestno pismo - stalni kriticki angažman raspoznavanja i tumacenja razlicitih slojeva i izvora dela nastalih neprekidnim upisivanjem novog u stari diskurs/tekst (i obratno). S druge strane, pak, fantasticke narativne strategije ciji je cilj oneobicavanje tradicionalno prosvetiteljsko-uzrocno-posledicno paradigme istorije (kao i njena dekonstrukcija), istovremeno anesteziraju bolni proces dezintegracije velikih istorijskih narativa i amortizuju subverzivne efekte postmodernih kriticko-pripovedackih praksi. Postmodernom poetikom dominira tako pre princip opreza nego princip sumnje, reformatorski pre nego revolucionarni duh: fantasticki diskurs koji se u toj prozi javlja kao znak i simptom dekonstrukcije hijerarhije logocentrickog poretka zapadne kulture takode se ispostavlja potencijalno konzervativnim poetickim principom koji u dobu posthumanistickih narativa doprinosi efikasnoj mutaciji žanra istoriografske metafikcije u novi tip romana - danas sve aktuelnijeg u skoro svim književnostima tranzicije na prostorima bivše Jugoslavije – koji nalikuje kakvom fantasticko-istorijskom štivu. U tom se štivu još uvek referira na postmodernu situaciju pisanja i pripovedanja kao epohalnu situaciju koja je, medutim, vec postala svoj sopstveni privid: radi se o jednom sasvim novom i još uvek nedovoljno analiziranom trenutku književnoistorijske krize žanra (postmodernog) romana i poeticke transformacije koja tu krizu karakteriše. Poslednji roman aktuelnog bosanskohercegovackog kandidata za Nobelovu nagradu, roman Vjecnik Nedžada Ibrišimivica, kao da ilustruje poeticku promenu o kojoj je ovde rec. Podsetimo se na ono na šta je u svom prikazu novog izdanja Ibrišimoviceve knjige Nakaza i vila (prvo izdanje 1986.) za casopis Dani nedavno podsetio i Muharem Bazdulj: rec je o piscu cije je talenat za fantasticko pripovedanje Meša Selimovic svojevremeno uporedio sa ocaravajucom naivnošcu Šagalovih slika. I zaista: tokom svoje duge karijere Ibrašimovic nije odustajao od referiranja na usmenu folklornu tradiciju fantastickog ali i anegdotskog, za skaz karakteristicnog pripovedanja. Po tome se i izdvojio kao pisac osobenog dara i stila koji u svojim delima sa lakocom podražava sve usmene forme pripovedanja karakteristicne kako za orjentalnu kulturu uopšte tako i za lokalni bosanski kontekst u kome je usmeno pripovedanje deo svakodnevne kulture komunikacije. Vjecnik tako citalackoj publici iznova predstavlja prepoznatljiv Ibrišimovicev autorski rukopis koji – na prvi pogled - folklornu tradiciju usmenih predanja obnavlja u jednom ocigledno postmodernisticko-pluralistickom poetickom konceptu pisanja i pisma u kome bi reaktiviranje drevnih formi pripovedanja poput bajke i legende trebalo da ima svoje puno umetnicko opravdanje. Formalno gledano, dakle, fantasticki diskurs u Ibrašimovicevom romanu realizuje se kao još jedna od postmodernistickih narativnih strategija kriticko-humornog citanja proš