Pregled fokusa

Izvor: Isak Samokovlija, Jevrejski život 22.oktobar 1926.

Danas smo otkrili da i sarajevski Jevreji imaju svoju megilu. Uz megilu svih Jevreja bila je poznata samo još saragoška, a danas možemo reći da imamo i treću — sarajevsku. Nije čudo, da оnа nije ni samim sarajevskim Jevrejima dobro poznata. Primitivna tadanja sredina nije mogla dati опо štu su na рг. saragoski Jevreji dali. Megila je ostala nenapisana preko 80 godina od dana kad se njen sadržaj odigrao. Rasparčana u odlomke, hodala je samo od retkih usta do usta. Dan spasa - slavio se i zaveden je taj dan u kalendar. Možda je taj dan prvih decenija, još dok su živeli njegovi savremenici i oni, koji su trebali da budu žrtve, imao pravo purimsko značenje. Kasnije jenjava sve više ta slava. I danas je tiha: Hramovi se rasvetljuju praznički, pevaju se pesme i toga dana nema ispovedi, kao i o svakom prazniku. Na zidu u velikom hramu zabelježen je u kamenu napis sa datumom 4. hešvana. I ovaj mesec, koji nema ni jednog praznika, koji je medu svim mesecima kao pastorče godine, nosio je svoje otkupljenje: dobio je 4. hešvanom svoj praznik. Ove se godine slavio po 107 put. Ceo je jedan vek eto prošao od dogadaja, kada je posle strepnji i zebnje, posle grčevitog bola u očekivanju propasti, radosno zatreptalo srce jevrejskim grudima. Lako se je preneti u prošlost pa osetiti kako su morale da plamte prve sveće, koje su se palite toga dana. I za čudo je, da je ovaj dogadaj tek 80 godina kasnije našao pisca, da ga zabeleži i da sačini sarajevsku megilu. Kako je odstojanje bilo veliko od događaja, ostala je ta megila u posedu samog pisca više kao familijarno delo i nije dobila onu popularnost, koju je zasluživala. Sam pisac slavi u intimnom krugu 4. hešvan na osobiti način: posle molitava u hramu vodi оd do četrdeset osoba (svake godine druge) svojoj kući  tu  se čita  megila i pevaju  pesme koje slave spasenje od god. 1819. Tako je slavio pisac preko 20 godina i mnogi su se izmenili u njegovom domu i tako čuli ceo dogadaj, koji bi inače bio potpuno zaboravljen i bio sveden na mlako praznikovanje 4. hešvana. Sa smrću pisca nestalo je i familijarnog svetkovanja.Megila je, zatvorena u fijoku medu ostalim rukopisima, zaboravljena i mi hoćemo evo bar na ovaj način, označivši je kao megilu, da je otmemo zaboravu i Sire krugove da upoznamo njenim sadržajem, piscem i njenim postankom.Njen je pisac, u sarajevskim krugovima dobro poznati i poštovani, sada već pokojni Zeki efendija Rafajlovič. Čovek učen i retki poznavacc istočnih jezika, po svojoj prirodi vrlo osećajan, sa divnom fantazijom, lepom elokvencijom, pun priča i legendi, istoričar osebujan po svome temperamentu, svetao i sunčan, a рцп пеке sjajne mistike, bio je Rafajlović upravo poz van da sarajevsklm Jevrejima napiše megilu. Kako je Rafajlović bio pun legendi tako je čisto legendarna' i pobuda, koja ga je  navela  da pretrese stara arhive, da ispita stare osobe i iz ovih vrela da ocrta dogadaj 4. helvana.Zeki eff. Rafajlović oboli u svojoj mladosti od teške bolesti i kao otac sitne dece i muž mlade lepe žene i voleći Život po svome svetlom temperamentu, oseti u sebi za ono vreme upravo herojsku kuraž, da se podvrgne teškoj operaciji kako bi pcvratio narušeno zdravlje. Odluka sigurno nije pala bez teške duševne borbe sa samim sobom i bez dugih savetovanja sa porodicom, ali se Rafajlović jednog dana nade u Beču pun odlučnosti da se poveri nožu čuvenog Ukmanna.Bješe određen dan operaciji i mladi Rafajiović čekaše da ga povedu u operacijonu salu, sav predan Bogu i pun vere u njegovu milost Sa molitvom na usnama sedeo je toga jutra u krevetu i prebirući svoju brojanicu isčekivao je svakog časa Utcmanovog asistenta, koji ga je imao dopratiti na kliniku.